Dvor u srednjem veku predstavlja rezidenciju, mesto življenja i obavljanja vladarskih funkcija, ali u samoj svojoj osnovi „kuću“ koja pored porodične zajednice obuhvata raznovrsno osoblje podeljeno prema hijarahiji i funkcijama. Vladar nije boravio dugo na jednom mestu nego je često menjao svoju rezidenciju putujući po zemlji zbog suđenja, hodočašća, pregovaranja ili ratovanja. Srpski vladari nisu imali jedan prestoni grad sa stalnim vladarskim dvorom već su koristili različite dvorove u jednoj oblasti. Tek u poznom srednjem veku, kada se vladar našao ugrožen turskim napadima i čestim unutrašnjim sukobima, javlja se težnja ka obrazovanju dvora opasanog bedemima.

• Kompleks neutvrđenog dvora – Dvorovi prvih Nemanjića bili su skupine drvenih kuća ograđenih palisadama, dakle skromna zdanja koja se nisu puno razlikovala od većih seoskih gazdinstava. Gradnja luksiznijih objekata započeta je od vremena kralja Milutina (krajem XIII veka) ali su ta zdanja i dalje bila od drveta, mada ukrašena skupocenim materijalima. U dvorskom kompleksu nalazila se zgrada za stanovanje vladarske porodice, velika dvorana za javne poslove, kuće za smeštaj ljudstva i prateće ekonomske zgrade (kuhinje, skladišta, konjušnice, štenare). Najpoznatiji dvorovi bili su Paunima, Porodimlji, Štimlju, Svrčinu i Nerodimlji (okolina današnjeg Uroševca). Ipak, zbog stanja opšte bezbednosti morala je da postoji tvrđava ili zamak gde se po potrebi prebacivala vladarska porodica i riznica (Ras, Petrič).
• Zamak – Vladarske rezidencije se tek krajem XIV veka premeštaju u utvrđene prostore i formiraju tzv. prestonicu. Dvor se polako pretvarao u zamak okružen visokim bedemima. Funkciju kraljevskog zamka u Srbiji su imali svakako Zvečan, Jeleč i Maglič. Ovaj proces će do svog punog izražaja doći pred turskim osvajanjem Srbije. Najreprezentativniji primer utvrđene srpske vladarske rezidencije jeste dvor despota Stefana Lazarevića u Beogradu, dok je poslednji primer rezidencija despota Đurđa Brankovića u Smederevu.

U ranom srednjem veku nije postojala praksa da vladari borave u urbanoj sredini, što se menja tek sa osvajanjem primorskih gradova a zatim i vizantijskih centara na jugu. Ove gradske rezidencije bile su znatno manje, pa su je činile „palata“ sa pomoćnim zdanjima, okućnicom i ograđenim dvorištem. Pošto su vladari veliki deo godine provodili na putu, za njega su u selima duž puta pripremana privremena konačišta. Sela su bila dužna da pruže gostoprimstvo dvoru i obezbede pomoćno ljudstvo. Vladar je u tim prilikama najčešće boravio pod šatorom ili u nekom od usputnih vlasteotskih dvorova. Ne zna se koji su bili kriterijumi za izbor lokacija ali jedan od mogućih su i bogata lovišta koja bi vladaru i vlasteli pružala omiljenu zabavu.Vlasteotski dvorovi u Srbiji su nam ostali slabije poznati. Kao što je slučaj i sa vladarskim, i vlasteotski dvor krajem srednjeg veka prelazi u zamak uokviren bedemima. Ostaci zamkova koje treba istražiti nalaze se u Dobrunu, Lipovcu, Petrusu i brojnim drugim lokalitetima.

Dvorovi, kako vladarskih tako i vlastelinskih, sastojali su se iz nekoliko celina:

• Reprezentativni deo bio je namenjen za pokazivanje, zbog čega je uvek predstavljao neku veliku dvoranu sa bogatim unutrašnjim dekorom u kojoj su se obavljale javne ceremonije. Velika dvorana bila je mesto odvijanja svakodnevnog života dvora, mesto zajedničkog obedovanja, svetkovina, audijencija i ukazivanja počasti. Centralno mesto zauzimala je trpeza smeštena u posebnoj prostoriji oko koje se okupljala čitava porodica, sa istaknutim mestima za vladara i počasne goste. Ona je bila ukrašena skupocenim materijalima, srebrnim (nekada i pozlaćenim) priborom za jelo, peharima ili skupocenim staklenim čašama. Ovi zajednički obedi bili su događaji od najvećeg značaja, tokom kojih je prikazivan sav raskoš uz smeh i bučan razgovor. Zidovi ovih dvorana bili su živopisani dok su enterijer činili skupoceni zastori, tkanine sa zlatovezom, svećnjaci, i posebno izdvojen deo za zagrevanje prostorije.
• Stambeni deo bio je dosta skromnijih dimenzija i namenjen za privatnost i lično uživanje. Privatne odaje nalazile su se u posebnoj palati ili u više manjih zdanja. Centralni deo prostorije činio je krevet za spavanje sa dušekom od vune (ili perja), plahtom (od lana), prekrivačem (od krzna ili vunene tkanine), dok je ponekad krevet bio natkriven baldahinima. U sobama su se još mogle naći škrinje za čuvanje odeće (ili nekih dragocenosti), klupe, stolice i stolovi.
• Po pravilu u okviru kompleksa se nalazila i mala crkva (pridvorica) koja je trebala da iskaže ličnu pobožnost, ali je u izuzetnim prilikama bila mesto javnih događanja. Tokom XIV i XV veka praksa podizanja ovakvih crkava zaživela je i kod srpske vlastele. Pridvorice se nisu nalazile u užem jezgru dvorca, već su bili izdvojene ali u neposrednoj blizini. U njima su često sahranjivani ktitori i njegovi članovi porodice.

U okviru dvora se često mogla naći i biblioteka, a najbogatije nalazile su se na dvorovima despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. Odaje po zamku su zagrevane na sličan način kao i velika dvorana, ali početkom XV veka ulaze u upotrebu zidane peći sa keramičkim pećnjacima. Neizostavni deo predstavljala su skladišta namirnica (smeštena u prizemlje), kuhinje i štale. Lična higijena obavljana je u odajama za spavanje ali posebnih prostorija (sličnim kupatilima) nije bilo, mada su sanitarni uređaji bili izdvojeni.

 

Vladimir Lukić

dipl. istoričar