Hajduk u srpskoj narodnoj tradiciji predstavlja romantičarsku junačku figuru koja se bori protiv turske vlasti, čiji je osnovni motiv da to postane želja za osvetom zbog nasilja Turaka nad pokorenim srpskim stanovništvom i težnja za slobodom. U XVII veku naročito mnogo hajduka je bilo u Srbiji i Boki Kotorskoj. Reč „hajduk“ odnosila se na čoveka koji se odmetnuo od vlasti i koji je živeo po zabačenim planinama i skrovištima, izdržavajući se pljačkom i otimanjem. Turci su odmetnike i razbojnike nazivali hajducima. Pored već pomenutog razloga za pojavu hajduka, ostali su bili: pljačka, razbojništvo ili izbegavanje kazne za učinjeno delo. Turci su pljačkali, uzimali hranu, odelo, novac, stoku, otimali žene i prodavali ih u roblje. Iako su na meti uglavnom bili muslimanski trgovci i činovnici, dešavalo se da opljačkani budu i hrišćani, tako da su oni nekada u strahu držali čitava sela. Hajduci su bili organizovani u četama od 10 do 30 ljudi na čelu sa harambašom. Okupljali su se na verski praznik Đurđevdan (6. maja) kada šuma olista, pa su celo proleće, leto i jesen provodili skrivajući se po šumama i planinama. Uglavnom su pravili zasede pored puteva, iz kojih su napadali turske poreznike i trgovačke karavane. Prema nepisanom kodeksu, bilo je nedopustivo za hajduka da opljačka siromašnog čoveka ili ubije nekoga bez razloga. S obzirom da je razbojništvom remećen javni red, mir i trgovina, Osmanlije su na važnijim putevima u Carstvu gradili palanke sa posadama i putovali u većim grupama. Deo osvojenog plena hajduci su davali svojim porodicama a deo jatacima. U svakom selu su imali jatake koji su ih sakrivali i snabdevali ih hranom u zamenu za deo opljačkanog plena. Hajduci su često u svojoj vlasti držali velike teritorije i predstavljali veliku opasnost ne samo za obične putnike nego i za čitave vojske. Kada bi porastao broj hajduka a njihove pljačke postale učestale, Turci su među narodom organizovali potere. Broj hajduka se najčešće povećavao kada se na prestolu nalazio strog sultan ili usled uvećanja poreza. Ako bi ih uhvatili, Osmanlije su ih surovo kažnjavali (odsecanjem glave ili nabijanjem na kolac). U slučaju neuspešnih potera Turci su narodu povećavali dažbine, maltretirali nedužne, slali ih u zatvor, sve dok sami ne bi izdali hajduke. Kod jataka su odlazili u kasnu jesen oko Mitrovdana (8. novembar), kada šuma ogoli i kada više ne može da pruža utičište. Zato se u narodu uvek govorilo: „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“. Zbog opasnog i promenljivog načina života hajduci uglavnom nisu imali porodice. Ipak, u njima je porobljeni srpski narod video svoje junake, borce za pravdu i simbol otpora osmanskoj vlasti. Najpoznatiji hajduci bili su: Starina Novak, Grujica Novaković, Kostreš Harambaša, Hajduk Veljko Petrović, Čučuk Stana, Bajo Pivljanin i dr.

            Jedan deo srpskog stanovništva posle pada Smedereva 1459. godine nije želeo da ostane u državi Osmanlija, nego se preselio u susednu Habzburšku monarhiju i Mletačku republiku, gde je naselio njihove pogranične krajeve. U početku su se zvali prebezi i činili su posadu pograničnih tvrđava. Od dela tamošnjeg srpskog naroda za odbranu od turskih napada formirane su čete uskoka. Naročito su se istakli oni koji su pod kapetanom Petrom Kružićem branili Klis od Turaka. Kada je Klis pao (1537) oni su se preselili u Senj i „poneli tamo i ime uskoka“. Njhove jedinice brojale su više stotina ljudi (300-400), nekada i par hiljada, a vođe su se zvale serdari. Od oružja su imali pušku, sekiru i handžar, a borili su se hrabro i na moru i na kopnu. Oni su „uskakali“ na neprijateljsku teritoriju i tamo se borili – na prostranoj teritoriji habzburškog i mletačkog primorja. Borili su se sa konjima kao prava vojska. Za razliku od hajduka, mogli su da žive u kućama sa svojim porodicama. Senjski uskoci delovali su do početka XVII veka, posle čega su njihovo delo nastavili kotarski i primorski uskoci. To su ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine, zbog teškog života u Turskoj, uskočili na Mletačku teritoriju. Najpoznatiji uskoci su bili: Janko Mitrović, Vuk Mandušić, Ilija Smiljanić, Stojan Janković i Ivo Senković.

            Hajduci su bili masovniji od uskoka ali su i jedni i drugi ostavili velikog traga u našoj narodnoj tradiciji. Naročito su bili aktivni u vreme ratova velikih hrišćanskih sila protiv Osmanlija u XVII i XVIII veku. Na ovaj (još jedan) vid otpora Srbe su podsticale evropske države, a od njih očekivale da podizanjem ustanaka ili učestvovanjem u ratu iznutra oslabe Osmansko carstvo. Uoči velikih ratova habzburški i mletački agenti su obilazili Srbe i pozivali ih da se priključe, uz obećanja o vojnoj pomoći i konačnom oslobođenju. Oni su se uglavnom odazivali ali su se ti ratovi uglavnom završavali nepovoljno po Srbe – veliki broj ljudi je poginuo tokom sukoba a nakon rata sledile su surove osvete Osmanlija. Kako bi se spasili bežali su u one zemlje za koje su ratovali. Kao vojnici Srbi su učestvovali u: Dugom ratu (1593-1616), Kandijskom ratu (1645-1669), Velikom bečkom ratu (1683-1699), ratu Osmanlija i Habzburga 1716-1718. i 1736-1739. godine, i Kočinoj krajini (1788-1791) – poslednjem ratu u kojem su se Srbi borili na poziv drugih država.

            I hajduci i uskoci opevani su u srpskoj epskoj narodnoj poeziji. U tim pesmama junački život uglavnom je verno predstavljen. Pojedini događaji, pa čak i ličnosti, jesu izmišljeni, ali su istinito prikazana turska nedela i otpor koji je narod pružao preko svojih najborbenijih predstavnika. Verno je predočena istina o prikupljanju harača, kršenju časti, otimanju imovine ali i svi bitni događaji iz hajdučkog života: odmetanje, organizacija družine, harambaša, način borbe, sastanci i rastanci, pobede i porazi. Hajduke i uskoke krasila je otpornost u svim prilikama, dovitljivost u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem, opreznost i lukavstvo, spremnost na najveće muke i žrtvovanja, najlepša drugarska ljubav. Kao borci se pored muškaraca pominju i žene, pa čak i deca. Ovaj ciklus pesama predstavlja jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv nečoveštva. Pesmama se održavala narodna vera u pobedu nad vekovnim osvajačem.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar