Kada se govori o nastanku hleba, polazi se od pretpostavke da je čovek, pre nego što je počeo da mesi i koristi hleb, jeo sveže žitarice. Smatra se da je zatim počeo da ih umače u vodu, a tek posle toga i da ih melje i peče.

Više od šest hiljada godina hleb objedinjuje narode sveta. Proizvodnju hleba čovečanstvu su podarili Egipćani, koji su upravo na njemu izgradili sistem upravljanja državom. Hleb su spravljali od žitarice koja se zvala pir, a testo su mesili nogama. Sumeri su svojim bogovima pored urni, ulja, piva, mesa, maslinovog ulja, smokvi, ribe, povrća, prinosili kao žrtvu i velike količine hleba. Etrurci su demonima – zaštitnicima doma, tokom porodičnog obreda ostavljali u zdelama jelo i prinosili beskrvne žrtve (hleb, žito, maslac, vino i mleko). Hetitskim bogovima je najmilija žrtva bio hleb.

Sa hlebom su nastajale velike civilizacije: Mesopotamija, Egipat, države Male Azije i Afrike, Iran, Indija i Rim; potom veliki narodi koji su stvarali svet – Jevreji, Germani i Sloveni¹.

Hleb je bio i važan religijski simbol hrišćanstva. U Starom zavetu se spominje 40-godišnje lutanje Jevreja kroz pustinju kako bi ušli u obećanu zemlju. U jednom periodu je ponestalo hrane i Bog, ne ostavljajući jevrejski narod, šalje im neku vrstu nebeskog hleba – manu, sa kojim su oni preživljavali u pustinji i prinosili Bogu zahvalnost za davanje te nebeske hrane, tj. Nebeskog hleba. Koliko je hleb značajan vidimo i u Novom zavetu. Odmah posle krštenja u reci Jordanu, Gospod Isus Hristos odlazi u pustinju na molitvu, 40 dana posti bez hleba i vode, i u tim momentima trpi iskušenja od demona: Ako si sin Božji naredi da kamenje ovo u pustinji hlebovi postanu. Dakle najveće iskušenje za čoveka je glad za hlebom. Gospod je odgovorio: Ne živi čovek samo o hlebu nego i o svakoj reči koja mu izlazi iz usta božijih. Oče naš sadrži najvažniji obrazac molitve:

Oče naš, koji si na nebesima,

Da se sveti ime Tvoje,

Da dođe carstvo Tvoje,

Da bude volja Tvoja na zemlji,

Kao i na nebu.

Hleb naš nasušni daj nam danas...

Hleb je istinski blagoslov. I posle vaskrsenja, dok se javlja svojim učenicima, Hristos opet naglašava potrebu za hlebom i govori o njoj, zajedničkom lomljenju i jedenju hleba. Na više mesta u Novom zavetu se spominju hleb i njegova značajna uloga. U svetoj liturgiji, kada se deli sveto pričešće i kada se onaj najvažniji deo osvećenog hleba koji je već postao telo Hristovo, agnec, prelama i razdeljuje, postoji jedna kratka rečenica: Telo Hristovo koje se stalno razdaje i nikada ne nestaje. U tome je suština hleba kao osnovne namirnice za održanje ljudskog života na zemlji. Zato je hleb jedna od najvećih svetinja².

Liturgijska upotreba hleba

Prinoseći i osvećujući darove u svetoj liturgiji ili evharistiji čovek prinosi se ono što je najbolje i najplemenitije od svih zemaljskih rodova, hleb i vino, dva najvažnija proizvoda. Osvećujući se i kroz osvećenje hleb i vino postaju telo i krv Hristova. U toku prinosa sveštenik izgovara sledeće reči: „Tvoj je, od tvojih darova, tebi prinoseći zbog svega i za sve“, zahvaljujući Bogu za sve ono što nam je dao. U liturgijskom prinosu to je najbitniji događaj. Reči iz Jovanovog jevanđelja, koje Gospod upućuje svojim učenicima, govore da hleb predstavlja telo Hristovo, osvećeni hleb u svetoj liturgiji: Ja sam hleb života, ko od njega jede ne umire. Ja sam hleb živi koji siđe sa neba, ako ko jede od ovoga hleba, živeće vavek, a hleb koji ću ja dati, telo je moje koje ću ja dati za život sveta.

Nafora je osvećen hleb koji se vernicima deli na kraju svete liturgije. To je podsećanje na prve hrišćanske večeri ljubavi – agape, gde se zajedno večeralo, pevale se crkvene pesme i delila milostinja.

Najstarije pominjanje hleba u srpskim dokumentima nalazi se u Prizrenskoj hrisovulji, kao i u dva člana Dušanovog zakonika.

Odnos bliskosti i poverenja između gosta i domaćina u našoj srpskoj kulturi izražavao se davanjem gostu hleba i soli. Hleb i so oduvek su predstavljali simbol gostoprimstva.

Ljubav prema hlebu je iskazana i u velikom broju pesama u srpskoj kulturi.

¹Dragana Radojičić, Dijalozi za trpezom, Antropološka monografija o kulturi ishrane, Etnografski institut SANU,2012.

²NMK,Audio-zapis, deo razgovora protojereja – stavrofora Ljubinka Kostića i Violete Cvetanoske, oktobar, 2013.

Preuzeto iz Priča o hlebu, strana 7.

Izdavač Narodni muzej Kraljevo / Za izdavača Dragan Drašković

Autor izložbe i kataloga Violeta Cvetanovska

Urednik Dragan Drašković / Lektura i korektura mr Ana Gvozdenović

Tehnička realizacija Dragan Vojinović, Rade Pajović, Vladan Pejković, Slobodan Milenković

Fotografija Srđan Vulović / Dizajn publikacije Dragan Pešić

Grafička priprema Ajova doo / Štampa Interklima grafika

Kraljevo, 2013.