Legenda kaže kako je pivo sasvim slučajno otkrio jedan lekar koji je zaboravio testo na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Taj ukus se mnnogima svideo, te je time i počelo uzgajanje ječma i usavršavanje tehnike pravljenja ovog napitka.

Stare civilizacije poput Sumera bavile su se zemljoradnjom i time uzgajali ječam i uz dodatke aromatičnih trava proizvodili razne vrste piva. Žene su bile te koje su pravile pivo, a čak se i u manastirima koristilo za kultne obrede. S druge strane, Vavilonci su još oko 3000 g.p.n.e. pravili pivo od ječmenog slada. U njega su ubacivali med i sirupe kako bi imalo prijatan miris. Od ovog naroda proizvodnja piva se prenela kod Egipćana, Grka, Rimljana, Španaca, Germana i Slovena. U starom Egiptu pivo i hleb su se svakodnevno pravili kod kuće. Oni su čak imali i svoju boginju Menket „koja pravi pivo“. U starom Rimu i Grčkoj vino je bilo omiljeno piće, dok je u severnoj Evropi pivo bilo značajnije. Takva tradicija prisutna je i danas. Ipak, na arheološkim lokalitetima širom Grčke i Turske otkrivena su pića odnosno mešavine koje podsećaju na pivo i posude iz kojih se pilo.

Sa napretkom civilizacije, napredovala je i tehnologija pravljenja piva. Tokom srednjeg veka kaluđeri u manastirima su bili zaduženi za pravljenje ovog napitka. U 12. veku zabeleženo je korišćenje hmelja u pivarstvu. Do tada koristio se kao lekovita biljka u medicini, a njegovim kuvanjem sa sladovinom otkriveno je da se dobija izvanredno pivo. Ubrzo je postalo veoma traženo i time potiskuje sve ostale začine za pivo. Već u 15. i 16. veku osnovane su prve pivare po Evropi. Do tada, pivo se uglavnom pravilo po manastirima i u kućama, i to od strane žena uz pravljenje hleba. Sa otvaranjem pivara često su se zapošljavale žene kako bi nadgledale recepte. Pojava parne mašine 1765. godine i sistema veštačkog hlađenja pružila se mogućnost znatnog povećanja kapaciteta pivara. Do početka 20. veka otvorene su velike pivske kompanije koje su preuzele svet i kapacitetom proizvodnje se istakle na tržištu.

Danas, Amerika i Evropa predstavljaju najveće proizvođače piva čime pokrivaju jednu trećinu svetskog tržišta. Iako pivo nije napitak na prvom mestu po potrošnji, obično se poredi sa kafom koja ima primat. Savremene pivare imaju kapacitet preko milion hl piva godišnje, ali postoji i veliki broj pivara malog (do 200 000 hl godišnje) i srednjeg kapaciteta (200 000 do 500 000 hl).

Pivo u Srbiji

Na prostoru današnje Srbije prema nekim podacima pivo je počelo da se pravi još u 5 - 6. veku od strane slovenskih i keltskih plemena koja su migracijama dospela ovde. Tokom vladavine Nemanjića, pivo se takođe pilo i o tome govori pismo kralja Vladislava, Svetosavska hrisovulja, Dečanska povelja gde se pominje dobijanje slada iz žita i ohmeljavanje. Međutim, prve male zabeležene pivare otvorene su na Dorćolu početkom 18. veka.  Nakon Austro-turskog rata 1716-1718. godine, Beograd i okolina podpadaju pod austrijsku vlast i time dolazi do naseljavanja Nemaca. Neki od njih bili su pravi majstori za pivo čime je usledilo i otvaranje zanatskih radionica u kojima se pivo proizvodilo ručno. Knez Miloš Obrenović je imao velikog udela u razvoju ove grane industrije. Već 1840. godine otvorena je ''Velika ili Kneževa pivara'', koja je bila u vlasništvu kneginje Ljubice Obrenović. Zalaganjem za razvoj modernih pivara u Srbiji bavio se i Đorđe Vajfert. Njegova porodica, poreklom iz Austrije, naseljava se u Srbiju i 1722. godine osnuju pivaru u Pančevu. Oni su takođe osnivači Beogradske industrije piva – BIP, 1829. godine, koju je u svojoj 22 godini preuzeo Đorđe i nastavio širenje ove grane industrije širom zemlje. U periodu između dva svetska rata, industrija piva je još uvek imala zanatska obeležja, ali se beleži stalni rast proizvodnje. Jedan deo malih pivara još uvek koristi staru tehnologiju, dok pak druge poput one u Apatinu, Zrenjaninu i Čelarevu spadaju u red najsavremenijih u Evropi.