Preambula

Teške povrede u saobraćajnim nesrećama su javno zdravstveni problem sa posledicama jednakim onima koja daju ozbiljna oboljenja poput kancera i kardiovaskularnih bolesti. U nekim zemljama ove povrede su jedan od glavnih uzroka smrtnosti među mladima. U današnje vreme, godišnje se dogodi oko pola miliona pogibija na putevima širom sveta, oko sa oko 15 miliona povređenih.

Sudari motornih vozila su posledica iznenadnih, neočekivanih, nekada nesrećnih susreta između ljudi, vozila i puta. Kao i u slučaju bolesti, razumevanje etiologije traume je značajan korak za prevenciju i kontrolu. Preventivni i zaštitnički pristupi imaju ogroman potencijal za efikasnu zaštitu. Saobraćajni udesi i njihove posledice mogu biti redukovani sistematskom i širokom primenom sadašnjih znanja u oblasti dizajniranja vozila, puteva i regulisanja saobraćaja uz podršku odgovarajućih regulatornih kontola. Bez svake sumnje i edukacija javnosti ima takođe značajno mesto.

Nažalost dok su pitanja saobraćaja glavna briga populacije uopšte, saobraćajna sigurnost izgleda da je od marginalnog značaja za javnost, mada je ta briga u porastu. Procenjuje se da u motorizovanim zemljama saobraćajne povrede zauzimaju oko 10%  ukupnih bolničkih resursa, ne uzimajući u obzir troškove rehabilitacije, dugotrajnog lečenja i trajne nesposobnosti.

Iako je potpuno tačno da ponašanje korisnika u velikoj meri doprinosi sigurnosti u saobraćaju, u poslednje vreme problem je više usmeren na druge komponente sistema, posebno na vozila i sam put. Zbog toga takođe je adekvatno obrati se praksi i politici onih koji imaju glavnu ulogu u konstrukciji i sigurnosnim operativnim sistemima put-vozilo. Na primer kada je vozilo van kontrole i sudari se, stepen oštećenja zavisi od težine, jačine i drugih karakteristika vozila. Zbog toga berijere i prepreke kao što su branici, veliko drveće i kamenje moraju da se drže dalje od puta.

Medicina ima istu obavezu da se bori protiv povreda u saobraćaju kao i kada je u pitanju bilo koji drugi problem zdravlja društva i lekari moraju da budu uključeni u razmatranje pitanja koja se tiču kontrole i prevencije ovih nesreća. Nacionalna medicinska udruženja moraju aktivno da rade sa vladama i političarima kako bi se ovom pitanju dao prioritet  i preduzele odgovarajuće mere koje se odnose na ljudski faktor, vozila i  puteve.

Preporuke

1. U cilju prevencije saobraćajnih nesreća, treba, prvenstveno delovati putem poboljšanja izgradnje puteva; to uključuje konstrukciju i održavanje puteva. Infrastruktura mora da bude konstruisana i održavana kako bi odgovala povećanom broju vozila koja koriste puteve. To zahteva investiranje odgovarajućih društvenih resursa. Treba poboljšati održavanje saobraćaja i gde god je moguće, povećati broj autoputeva sa više odvojenih traka, izdvojenih intersekcija i zatvorenih ivica, kako bi se smanjio rizik od čeonih sudara. Važno je razmotriti odvojene puteve gde god je moguće sa efikasnom separacijom za motorne i nemotorne saobraćajnice, posebno za sigurnost pešaka i prevenciju smrtnosti pešaka, koja se procenjuje na 25% ukupnih saobraćajnih nezgoda.
2. Treba delovati u pravcu promene ponašanja poesebno kroz edukaciju, uključujući i nepušenje za vreme vožnje, i usresrediti se na napore koji pokazuju uočljivu korist u smanjenju nezgoda u kontekstu individualnog porekla i kulture, nivoa motorizacije zemlje, demografskih i kulturnih razlika. Na primer edukacija i striktna zabrana vožnje pod dejstvom alkohola. Pravilna upotreba pojasa za vezivanje je visoko zaštitina: putnici su uvek obavezni da ih koriste i koristan je zakon koji zahteva njihovu upotrebu.
3. Treba obezbediti sigurnost pešačkih prelaza svim rapoloživim sredstvima, uključujući inženjersko zakonodavstvo, potkrepljenje, održavanje, edukaciju i zonske faktore.
4.  Da bi se obezbedila kontrola povreda, medicinska profesija mora da utiče na da se uvedu sigurnosne mere kao što su : ograničenja, sigurnosne kacige, sigurnosna stakla vetrobrana i prozora, sigurno zatvaranje vrata, teleskopski upravljani točkovi i unutrašnjost vozila koja je manje opasna za povređivanje.
5. Proizvođači moraju da dizajniraju vozila koja će obezbediti različitim sredstvima svoje putnike. Mora da se primenjuje periodična inspekcija vozila radi sigurnosti.
6. Posttraumatska pomoć – u velikom broju slučajeva, preživljavanje i stepen oporavljanja  će zavisiti više od prve pomoći na putu nego od kasnijih faza akutnog lečenja. Pažnja treba da bude usmerena na razvoj sistema komunikacije  koji brzo locira osobu, transportne službe koje mogu brzo da evakuišu žrtvu i sisteme hitne medicinske pomoći  koja  može fda obezbedi efikasnu prvu pomoć.