Izveštaj austrijskog službenika Frombalda iz 1725: „Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenom u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakom dvadesetčetvoročasovne bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože: kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.

            U tom cilju došli su kod mene i zatražili, nakon što su me informisali o ovom slučaju, da zajedno sa lokalnim popom, ili parohijskim sveštenikom, prisustvujem pregledu grobnice. Iako sam se u prvom trenutku usprotivio, rekavši im da bi najpre trebalo savesno i ponizno obavestiti cenjenu Upravu i sačekati njeno uzvišeno mišljenje, oni se nisu uopšte sa tim složili, nego su mi samo kratko odgovorili da ja mogu da postupim kako želim, ali da će oni, ako to ne bude u skladu san njihovim običajima, morati da napuste svoja ognjišta i domove jer zloduh, dok stigne milostivi odgovor iz Beograda, može da uništi celo selo, što se već dešavalo u turka vremena, a oni to ne žele da čekaju.

            Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunostin očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su i dalje da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada samo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca, nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci ( koje bih uz dužno poštovanje prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo in hoc cacu do pepela, o čemu izveštavam hvale vrednu Upravu i istovremeno bih se usudio da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne prepiše meni nego rulji koja je bila obuzeta strahom.“

Preuzeto iz „Prvi u Srbiji crtice iz istorije početaka“, priredio Zoran Penevski, Beograd, 2016. Str. 206. Izdavač Laguna, Beograd.