Veliki uticaj na tradiciju i običaje imala je stara paganska religija, koja je bila zvanična religija Srba sve do početka primanja hrišćanstva u IX veku. Novu religiju prihvatili su uglavnom viši slojevi stanovništva, dok je najveći deo naroda, onaj koji je živeo na selu, sporije prihvatao hrišćanstvo koje se vremenom sve više preplitalo sa starom religijom. Neka stara verovanja još tada nastala, vidljiva su i danas, iako je pravoslavna crkva njihov uticaj pokušala da suzbije.

Postoji veliki broj običaja vezan za najvažnija životna doba svakog Srbina. Gotovo svako od njih, počev od rođenja, preko krštenja, rođendana, odlaska u vojsku, veridbi, svadbi, pa do same smrti, praćeno je određenim običajem. Neke je odobrila zvanična crkva, dok jedan deo ima dosta sličnosti sa starom religijom ali ih je bilo nemoguće iskoreniti.

Ipak najveći broj običaja u Srbiji vezan je za najveće praznike, naročito za Božić i Uskrs. Oba praznika, pored toga što slave značajne datume hrišćanske vere, laički rečeno, oni su pravi porodični praznici u Srbiji. Tih dana porodice su na okupu, postupa se prema starim običajima koji odudaraju od svakodnevnog života, spremaju se posebne trpeze.

Proslavi Božića prethodi veliki božićni post u trajanju od 40 dana. Pre njega treba pomenuti i božićne poklade (27. novembar), koje prate običaji radi zaštite od zlih duhova. Priređuju se povorke maskiranih igrača, koje uz buku i svirku obilaze naselja i izvode se različite radnje mađijsko-zabavnog karaktera, protiv nemani za koje se veruje da imaju posebnu moć u noći između poklada i prvog dana posta. Pod postom se podrazumeva uzdržavanje od izvesne hrane (mrsne) i alkoholnog pića na izvesno vreme – telesni post. Takođe, post podrazumeva i uzdržavanje od rđavih misli, želja i dela – duhovni post. Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se priprema pečenica za Božić, obično prase ili jagnje. Naročit značaj tokom proslave Božića ima badnjak, odnosno komad cerovog ili hrastovog drveta, koji je sastavni deo većine običaja koji se tada obavljaju. On se smatra za komad drveta koga su naložili vitlejemski pastiri u pećini u kojoj je Hrist rođen, a takođe simbolizuje i komad krsta na kome je Hrist raspet. Po njemu je nazvan i dan uoči Božica, odnosno Badnji dan. Taj dan, u kuću se unose slama, badnjak i pečenica. Na Božić 7. januara odlazi se u crkvu, a rano pre podne, u kuću dolazi gost, koji se obično dogovri sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, a zove se položajnik. Položajnik simbolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica po običaju posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u taj dom. Takođe to jutro na Božić, domaćica mesi testo od kojeg peče pogaču, a koja se zove česnica. U nju se stavllja novčić. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Kao i Božiću, i proslavi Uskrsa prethodi period posta. Poslednja nedelja pred veliki post se zove „bela nedelja“, a poslednji dan ove nedelje „bele“ ili „sirene“ poklade. Poklade su dan za praštanje i veselje. Smatralo se da u period velikog posta treba ući bez greha. U domaćinstvima se tradicionalno priprema bogata mrsna gozba, naročito beli mrs po kome je ovaj praznik dobio ime. Post pred Uskrs naziva se veliki ili časni post. Traje 48 dana, a obuhvata vreme stradanja Hristovog i njegovog razapinjanja na krst. Uskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru. Za proslavu Uskrsa vezano je darivanje jaja, ofarbanih u crveno. Ona su simbol obnavljanja prirode i života. Ovaj običaj potiče iz vremena Marije Magdalene koja je izašavši pred cara Tiberija na dar mu dala ofarbano jaje. Domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji (farba) na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi. Na dan Uskrsa odlazi se u crkvu a zatim se ukućani vraćaju kućama na zajednički doručak. Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Ono što je naročito karakteristično za srpski narod jeste slavljenje slave - slava. Svaka porodica ima svog hrišćanskog sveca zaštitnika i na taj dan se u porodičnoj kući organizuje slavlje, a najbliža familija i prijatelji pozivaju se u goste. Smatra se da domaćin gosta samo jednom poziva na slavu, odnosno da svaki naredni put dolazi bez posebnog poziva. Porodična slava se prenosi sa oca na sina, ali ako je porodica ranije nije imala, može da izabere svoju krsnu slavu u dogovoru sa sveštenim licem. Ovo je zapravo prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika u paganskoj religiji. Ovaj običaj su predstavnici crkve s početka pokušali da zaustave, ali se smatra da mu je Sveti Sava (1174-1236), shvativši ga kao neodvojivi deo srpskog folklora, dao hrišćansko obeležje i kao takvome dozvilio njegovo proslavljanje. Nekoliko dana pre slave, domaćin poziva sveštenika da mu u domu osveti slavsku vodicu. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila slavski kolač. Na dan slave se odlazi u crkvu, gde se lomi slavski kolač i osvećuje vino. Neke porodice kolač lome u kući. Zatim se zapali sveća koja gori čitav dan za trpezom, a nakon toga se ukućani posluže koljivom (kuvanim žitom) i vinom (koje služi za prelivanje koljiva i kolača), što čini svaki gost. Slaveći slavu, mi vršimo spomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice. U isto vreme mi se sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili slavu toga dana. To je suština i dubinski smisao srpske slave.

Danas su ovi praznici prilagođeni i urbanim sredinama pa se njihovo slavljenje razlikuje od onog u seoskim. Takođe, proslave su poslednje vreme prilično omasovljene te se često po gradovima organizuju i javne manifestacije povodom istih.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar