Crkva je propisivala granicu zrelosti stupanja u brak – mladići 14, a devojke 12 godina. Pošto su usled čestih epidemija bolesti, ratova i nehigijenskih uslova života ljudi mladi umirali, rani brakovi su bili potreba za ostavljanjem potomstva. Stopa smrtnosti je bila naročito visoka kod muškaraca pa su žene relativno rano ostajale udovice. Brakovi su u najvećem procentu sklapani na osnovu ranijeg dogovora dve porodice, vođenih najviše ekonomskim interesima, pa slobodnog izbora gotovo da nije ni bilo. Ipak postojali su i slučajevi otmice, oko čega su se supružnici dogovarali bez znanja svojih roditelja, ali njih nisu odobravali ni zajednica ni crkva. Naročito je otpor bio veliki ako bračni par čine pripadnici različitiih ekonomskih staleža (najgore su prolazili seljaci koji su se ženili devojkama iz plemićkog staleža).

          Venčanju je prethodila veridba, kada je mlada dobijala zaručnički prsten, a koja je uglavnom obavljana preko posrednika. Važnu ulogu imao je dogovor oko ženinog miraza koji je donosila u bračni zajednicu – stvari za svakodnevnu upotrebu, novac, nakit, nekretnine – a koji je smatran za ženinu neotuđuvu imovinu. Najsvečaniji čin venčanja bio je stavljanje cvetnog venca (kasnije zamenjenog  metalnim) koji prema narodnom verovanju devojci obezbeđuju plodnost. Ovaj običaj preuzet je iz slovenske tradicije. U venčanju učestvuje i kum sa kojim porodica ostvaruje kumovsko srodstvo. Nakon ceremonije sledila je gozba na kojoj su zvanice služene hranom i pićem, dok su kod bogatijih prodica goste uveseljavali muzičari ili glumci. Crkva nije blakonaklono gledala na ove svečanosti, pa je sveštenik odlazio pre veselja.

            Odnos muškarca i žene nije bio jednak. Glava porodice bio je muškarac. Žena nije smela da uzima učešće u javnom životu, pojedinim poslovima i oštrije je kažnjavana za iste prestupe.  Dok se ne uda nju zastupaju roditelji a nakon venčanja njen pravni staratelj postaje suprug. Ipak, ovako strog položaj žena uglavnom je vezan za seosku sredinu dok su bogatije vlastelinke živele slobodnije. Razvod prema crkvenim pravilima nije bio moguć ali ga je u svakodnevnom životu naravno bilo, mada je crkva na sve načine nastojala da očuva porodicu kao svetu zajednicu i  stub društvenog poretka. Ponekad bi stanje u braku bilo nepodnošljivo pa je žena često bežala od muškarca. Iako je prema zvaničnim srednjovekovnim hrišćanskim pravilima dozvoljens amobračni odnos muškarca i žene, mi na osnovu kazni za brojne prestupe (preljuba, bigamija, napuštanje, bludničenje i silovanje) vidimo da ih se nisu baš svi pridržavali. Za ove prestupe bile su predviđene veoma stroge kazne. Uprkos ranim zabranama muškarci su (naročito u drugim mestima) imali čak i dugogodišnje veze iz kojih su se rađala vanbračna deca. U statutima primorskih gradova postojale su i odredbe koje su ticale njihovog položaja. Ipak, posle muževljeve smrti žena nije ostavljana bez ikakvih prava. Ona je nasleđivala  imovinu i staranje o porodici, ali ju je gubila u slučaju preudaje.

            Najradosniji dani bili su praznični, kada su prestajali svakodnevni poslovi a sva pažnja se posvećivala slavljima prilikom kojih su se iskazivala radonsna osećanja. Crkva je smatrala da nijedan praznik ne sme da se krije pa su tako i porodični – rođenje, krštenje, svadba –  postajali javni. Srbi su u srednjem veku imali dve vrste svetkovina:

• Sakralne – koji se obeležavaju u hramu (nekada i u kući) uz bogosluženje, obredne radnje i molitvu;
• Profane (van hrama) – svetkovine koje su se obeležavale na ulicima, trgovima, pozorištima, trkalištima ili panđurima.

Sastojale su se od gozbe, pesme, svirke, plesa ili takmičarskih igara. Često su se koristili muzički instrumenti: trube, trumbeti, diple, duvački rogovi, bubnjevi, timpani, talambasi, gusle i dr. Na javnim proslavama naročito su veliku pažnju privlačili žongleri i glumci. Crkva je na praznike gledala kao na deo života svakog vernika ali je tu radost definisala kao duhovnu, a ne onu okrenutu ka hrani i piću, tako da se ta dva praznovanja nisu smela preplitati. Uprkos crkvenim pravilima i zabranama ove ceremonije su se uglavnom spajale. Za srednjovekovnog čoveka ovi dani predstavljali su priliku za opuštanje i izlaz iz mučne svakodnevice. Javne svetkovine bile su takođe i prilika za upoznavanje stanovništva.

            Uopšteno svet srednjovekovnog čoveka bio je podeljen na domaći kultivisani (naseljen) deo i na divljinu. Domaći svet se završavao na međi sela i bio je pod zaštitom domaćih božanstava i duhova, pa su radi raznih zaštita (raznih bolesti i demona) vršeni magijski obredi omeđavanja sela. Tragovi ovih obučaja sačuvani su u nekim krajevima i do danas. Izvan ove teritorije prema tadašnjim shvatanjima nalazila se divljina koja je bila puna opasnosti po ljude, kroz koju su se oni kretali sa velikim strahom. Iako su ponekad postojali realni osnovi za strah (divlje zveri ili gubitak orjentacije) većina tih „opasnosti“ bila je plod ljudske mašte. Jedan od načina da se ovakvi predeli „pokore“ bio je izgradnja manastira. Ipak za neke su ovi prostori bili iskorak iz svakodnevnog života. To se najviše odnosi na vlastelu (ratnike) koji su tamo često odlazili radi svoje omiljene zabave lova, ali i zbog ranih pohoda, potera i dvoboja. Priodne pojave (grom, zemljotres, komete, pomračenja Sunca i  Meseca, najezde skakavaca) su takođe izazivale nemir kod stanovništva jer se na njih gledalo kao na znamenja koja najavljuju hrišćanska čuda. U toj hrišćanskoj filozofiji veoma važan je bio i smrtni čas, koji je shvatan kao novi početak za vernike pa je s toga glavni zadatak bio temeljna priprema za ovaj čin. Umiranje nije izazivalo osećaj straha i nelagodnosti već je bio ritualni čin u kome je veliki broj ljudi uzimao aktivnog učešća. Kraj ovog zemaljskog života za čoveka bio je upravo smrtni čas, tako da je i smrt predstavljala važnu preokupaciju za vreme života.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar