U svim sredinama gde su živeli Srbi postojale su porodice i porodične zadruge. Osmanska država se nije mešala u porodične odnose, dok su habzburške vlasti podsticale opstajanje zadruga jer su one omogućavale bolje organizovanje ishrane stanovništva i obavljanje vojne službe. Na čelu zadruge nalazio se starešina, obično neko od starijih ukućana, koji je raspolagao njenim prihodima. U slučaju nezadovoljstva ostalih članova, ili tužbe nadležnog oficira, starešina je mogao biti smenjen ali bi se odmah iz redova porodice birao novi bez mešanja vlasti. Na isti način birala se i domaćica gazdinstva (ponekad se svake nedelje menjala). Najpre krajem XVIII veka u Habzburškoj monarhiji, a potom poslednjih decenija XIX veka u Srbiji, porodična zadruga zapada u krizu ekonomske prirode jer se povećavalo privatno vlasništvo pojedinih članova zadruge. Državne vlasti su neuspešno pokušale da spreče ovaj proces. Nasuprot seoskoj, gradsku porodicu sačinjavao je bračni par sa decom. Vremenom dolazi do integrisanja porodice i do razvoja emocionalnih odnosa između njenih članova. Sem malobrojnih plemićkih porodica u Habzburškoj monarhiji (Tekelija, Brankovića, Stratimirovića, Jankovića) nije postojala svest o porodičnom kontinuitetu. Razlog su ugarski zakoni koji su svojoj deci davali jednaka prava nasledstva, tako da se porodično bogatstvo i zaostavština gubila već u narednoj generaciji (imovinu su prvo mogli da naslede samo sinovi a potom i ćerke). Smrću muškog supružnika, stuba porodičnog identiteta i nosioca ekonomskog temelja, porodična zajednica prestajala je da postoji. Krajem XVIII veka moralnim i emocionalnim vrednostima porodice bave se tadašnji prosvećeni intelektualci, a o njoj sve češće počinje da govori i građanska poezija.

            Brak je bio središnji događaj koji je živote ljudi delio na dva dela: kratki period samostalnosti pre ženidbe/udadbe i vreme nakon toga koje je uglavnom posvećeno sređivanju porodičnih odnosa i podizanju dece. U Osmanskom carstvu, Mletačkoj republici, Habzburškoj monarhiji i Kneževini Srbiji, institucija sklapanja i razvoda braka bila je potpuno u nadležnosti crkve i to nikada nije dovođeno u pitanje. Kod Srba su o braku prevashodno odlučivale porodice supružnika, da bi vremenom za sklapanje veridbe i braka postao neophodan pristanak samih supružnika. Iako su žene u porodičnoj zajednici dobijale sve važniji ulogu, u njoj je i dalje neprikosnoveni autoritet bio suprug. Prvobitno nisu postojala ograničenje u godinama za stupanje u brak, da bi kasnije crkva zabranila sklapanje brakova maloletnim licima. Presudnu ulogu u odabiru neveste imali su roditelji koji su se prvo vodili društvenim statusom i bogatstvom porodice sa kojom nameravaju da se orode, potom uzrastom i izgledom mlade a tek su na kraju pitali sina za mišljenje. U gradskim sredinama najstariji sin nakon ženidbe ostaje u porodičnom domu, dok su se mlađi osamostaljivali uz materijalnu podršku roditelja.

            U slučaju smrti žene, od muškarca se očekivalo da se ponovo oženi (izuzev ako je u pitanju sveštenik). U obrnutoj situaciji žene iz siromašnijih porodica bile su u materijalnim neprilikama pa su žurile da ponovo stupe u brak, dok su one iz bogatijih izbirljivije tražile novog supruga. Zbog tumačenja crkve da je samo prvi brak legitiman, drugo venčanje je bilo čisto formalan čin i obeležavano je sasvim skromno. Crkva nije tolerisala četvrti brak pa su se supružnici u tom slučaju venčavali u tajnosti ili su prelazili u katoličku ili muslimansku veru. Postojali su slučajevi razvoda braka prilikom kojih se crkvi podnosio zahtev. Razvodom se smatralo i kada neko posle ozvaničene veridbe odustane od svadbe. Postojalo je više razloga za pokretanje razvoda braka: razne smetnje i zanemarivanja, napuštanje ognjišta jednog od supružnika, uplitanje ženine rodbiine u brak, njeno odvođenje, zbog sklapanja novog braka, blud, fizičkog zlostavljanja, pokušaja ubistva itd. Nakon razvoda najčešće je jedan od supružnika napušta porodični dom, ali su postojali i slučajevi kada su ostajali da žive u istoj kući. Crkva je strogo kontrolisala bigamiju a takve prestupe kažnjavala je i civilna vlast.

            Prema patrijarhalnim običajima starešina porodice određivao je nepisana pravila po kojima se živi. On je u svemu imao prvu i poslednju reč, vodio je porodične poslove i raspolagao novcem. Njegova čast i ugled odnosili su se i na javni i na privatni život porodice, pa se čuvala i branila po svaku cenu. Ona je imala i svoju ekonomsku težinu jer se veliki broj poslova zaključivao usmeno ili na osnovu privatnih ugovora. Njen gubitak značio je veliku sramotu koja je sa sobom nosila i teške posledice, pa se njenom ponovnom uspostavljanju težilo po svaku cenu.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar