Prvi dan oranja u kraljevačkim selima smatran je velikim praznikom, pa su se svi ukućani držali izvesnih pravila. Svaki zemljoradnik želeći da ima dobar rod, pribegavao je određenim obrednim radnjama kako bi se magijskim putem osigurala bogata letina i obezbedio napredak zajednice. Da bi žito bilo čisto, seljaci se presvlače, kupaju, ponekad oblače i delove svadbenog odela, verovatno zbog toga što setva i svadba imaju isti povod, a to je plodnost. Žito se seje kad je pun mesec da bi usevi bili puni,odnosno jedri; ujutru, da bi se suncem koje raste obezbedio rast onoga što se seje. Kroz žito za setvu treba provući kakav zlatni predmet da bi pšenica bila čista kao zlato, bez kukolja. Pred prvo oranje raonik treba staviti da ga vo pomokri, pa kad taj raonik zaore, tu korov ne niče. Torbica u kojoj je seme za sejanje mora se nositi na ramenu, ne u ruci, da bu žito izraslo visoko. Torbica se ne sme vezati da se žitoo u rastu ne bi vezalo, zamrsilo. Crven konac se veže za torbicu, za oračev prst desne ruke i volu „dešnjaku“ za desni rog¹. Crvena boja ima odbrambenu ulogu za ljude i polja, stoku i oruđe. U magijskom verovanju vuna se smatrala apotropejom a crvena boja pojačava njeno dejstvo, pa može da zameni i sam učinak vune².

U ibarskim selima u vreme ručka domaćica donosi oraču na njivu kolač – podbrazdionicu, koju sa oračem prelomi preko jarma. Polovinu stavi na zemlju (simbolično darivanje zemlji), poljubi je, uzima i na kraju podeli sa oračem. Drugu polovinu nosi kući i razdeli deci. Po svršetku oranja sprema se obilna večera za čitavu porodicu da bi se magijskim putem izazvala bogata žetva. Na kraju žetve u nekim slikama kraljevačkog kraja ostavlja se zadnja rukovet nepožnjevena (u ibarskim je to „stog“ a u ostalim „sažinjaonica“). Pošto se vežu crvenim koncem i okite cvećem, „sažinjaonica“ ostaje na njivi „da ptice zrna pozobaju“. Ovim običajem izražavala se zahvalnost za dobar rod.

Na poljima nije bilo mehanizacije tako da bu poljoprivrednici bili prinuđeni da žetvu obavljaju na stari, tradicionalan način, ručno i jednostavnim oruđima, kao što su srp, kosa, vile i grabulje. Na žetvu se išlo rano ujutru (ponekad i noću), u njoj su učestvovali svi stariji članovi domaćinstva, a ranije su organizovane i mobe.

Pšenica se može uvrstiti među omiljene žrtvene darove u našem narodu. Žrtveni proizvodi od ove biljke različito su se pripremali, u zavisnosti od prilike, ali najčešće se sreću u obliku kultnog hleba, odnosno kultnog kolača. Pšenici su često prepisivali i određenu magičnu, posebno apotropejsku moć. Služila je kao hamajlija, a na posebnoj ceni je bilo pšenično zrno sakriveno ispod jevanđelja za vreme liturgije koje je vlasnika štitilo od puške i noža, od veštive i vukodlaka³.

Što se tiče vršidbe, žito se nekada vršilo mlaćenjem na gumnu pomoću volovske ili konjske zaprege. Kada nije bilo vršalice, stožer (drveni kolac) se pobode u sredinu gumna a oko njega se rasturi žito, pa se vežu konji i teraju po njivi. Konju se oko vrata sveže konopac i zakači se drvo koje ide uporedo sa konjem. Onda se konopac zavija oko stožera dok ne dođe do samog kraja i ne stegne da a zatim ga okreće na drugu stranu. Nakon toga, žito je vejano drvenim lopatama kako bi se zrnevlje odvojilo od pleve i slame.

Vršalice na prani i motorni pogon se pojavljuju početkom XX veka, a kasnije u upotrebu ulaze i kombajni. Žito je čuvano u ambarima i trajalo je do sledeće godine.

Pšenica se nosila u vodenice – potočare da se samelje a potom se od nje mesio hleb. Uglavnom je pšenicu da se samelje nosio gazda kuće, na konju, u džakovima. Svaka veća porodica posedovala je vodenicu koja je najčešće zidana od pečene cigle, a pokrivena ćeramidom, dok su neke bile drvene.

Vodenica je građevina sa mehanizmom za mlevenje žita kojoj je narodna tradicija prepisala mnoštvo mitoloških konotacija. Zbog svoje funkcije pretvaranja jedne stvari u drugu – žita u brašno, te zbog korišćenja prirodne snage vode i stalne buke, ima status demonološkog objekta, pa se tako smatra da je vodenica đavolji izum. Ukoliko je zabačena i urušena, ona postaje mesto boravka mitoloških bića. Veruje se da ispod vodeničkog točka živi vodenjak, da na vodenici rusalke peru kosu a da na stubovima srušene vodenice sede đavoli i da karakondžule tamo proslavljaju svadbu i prolaznikua mogu da odvuku sa sobom4.

Nakon mlevanja pšenica se odnosila u prostoriju pekarnicu, gde se brašno čuvalo u drvenim sanducima. U sklopu pekarnica nalazila se i vuruna, u kojoj se pekao hleb.

¹Božana Ćirić, Narodna znanja i verovanja o vremenu i običaju vezani za plodnost useva i stoke u kraljevačkom kraju, Separat časopisa Naša prošlost, 1, Kraljevo, 1986.

²Ivo Franić, Narodni običaji i obredi uz prvo oranje i sijanje u srezu slavonsko-požeškom, GEM, XXI, Beograd 1937,35.

³Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd 2004,59.

4Slovenska mitologija, Enciklopedijski rečnik, Zepter book world, Beograd 2001.

Preuzeto iz Priča o hlebu, strana 11.

Izdavač Narodni muzej Kraljevo / Za izdavača Dragan Drašković

Autor izložbe i kataloga Violeta Cvetanovska

Urednik Dragan Drašković / Lektura i korektura mr Ana Gvozdenović

Tehnička realizacija Dragan Vojinović, Rade Pajović, Vladan Pejković, Slobodan Milenković

Fotografija Srđan Vulović / Dizajn publikacije Dragan Pešić

Grafička priprema Ajova doo / Štampa Interklima grafika

Kraljevo, 2013.