Sistematsko uređenje sela, tj. ušoravanje, gde su jednim delom živeli Srbi počinje sredinom XVIII veka na prostoru Banata. Carica Marija Terezija je 1772. godine zakonski regulisala instrukcije o naseljavanju prema kojima je: predviđena veličina placa seoskog dvorišta, položaj kuće prema uličnoj regulacionoj liniji, razmak između kuća, minimalan broj prozora i dimnjaka, itd. Kuće krajem XVIII veka postavljane su tako da im uži deo izlazi na ulicu, što će se zadržati sve do početka XX veka. Zidaju se od drveta (ili naboja) a pokrivaju trskom (ili slamom). Obično imaju tri prostorije. Središnji deo zauzimala je kuhinja sa ognjištem i odžakom, koja je ujedno predstavljala i centralnu prostoiju okupljanja porodice. Sa strane se nalaze dve sobe, u koje se moglo ući iz kuhinje, mada su neke kuće imale i još poneku prostoriju. Bogatije su imale podrum (iskopan ispod zadnje sobe) i trem (duž dvorišne strane). Kuća se najčešće nalazila sa desne strane parcele a naspram nje letnja kuhinja, čardak i ambar. U produžetku kuće podizala se štala za stoku, a iza ekonomskog dela dvorišta bašta i voćnjak. Kuće su bile slabo opremljene pa se od nameštaja pominju uglavnom stolovi, stolice, kreveti i posteljina. Životni standard bio je prilično nizak a na porodični dom se i nije posebno gledalo kao na udobni i prijatni prostor lične ili grupne privatnosti. Podizanje većih, trvdo zidah i bolje opremljenih kuća počinje krajem XVIII i početkom XIX veka, prvo kao domova seoskih zanatlija i trgovca, a potom i kao domova stalnih seljaka.

            Značajan događaj predstavlja ukidanje kmetstva u kneževini Srbiji kada seljaci postaju vlasnici zemlje koju su obrađivali, što menja njihov odnos i prema kućnom domaćinstvu. Vlasti tridesetih godina XIX veka otpočinju grupisanje seoskih naselja ali ne sa uspehom kao kod Srba preko Save i Dunava. Ulice nisu ušorene već se prilagođavaju terenu a kuće se povlače u dvorišta, čime se zadržavaju običaji iz Osmanskog carstva. Ostaje ista i sama organizacija gazdinstva u čijem se centralnom delu izdvaja kuća starešine (veličinom i boljim načinom gradnje) a oko koje su odvojene kućice (vajati) oženjenih članova porodice. Centralna kuća je podignuta od drveta (ili ćerpiča), okrečena u belo, sa velikom kuhinjom u kojoj je ognjište i nekoliko pomoćnih soba. 

            Narodna tradicija ostavila nam je mnoštvo podataka o samom načinu građenja seoskih kuća. Prvo se dobro moralo odabrati mesto za porodični dom pri čemu se vodilo računa da on bude na sunčanoj strani, u blizini potoka (ili izvora), da ne bude na mestu gde je nekad bila crkva ili groblje, da se izbegavaju međe i raskršća, posečeno ili osušeno drvo, itd. Kada se postavljao kamen temeljac domaćin je obično pekao jagnje ili petla za majstore ili ukućane, a često se temeljac osveštavao svetom vodom kako bi se osigurala sreća za ukućane. Domaćini su dugo sami zidali svoje kuće. Prvi zidari su bili samouki i zvali su se dunđeri, a prve zanatlije zidari nazivani su neimarima. Stečena znanja prenosili su na svoje sinove.

• Kuće u Panonskoj niziji građene su od naboja – zemlje zamešane sa vodom i seckanom slamom;
• U predelima bogatim šumom građene su brvnare od drveta;
• Moravska kuća građena je od pleteri ili ćerpiča (a pokrivana krovinom, daskom ili ćeramidom);
• Na prostorima gde nije bilo šuma građene su kuće od kamena a pokrivane daskama, slamom ili kamenim pločama;
• Postojale su i privremene zgrade udaljene od sela u kojima su boravili čobani (mogle su da se premeštaju).

Gradnja kuće je većinom završavana sa krovom. Kada se dolazilo do te tačke za grede su se vezivale zelene grančice neke voćke, belo platno, bosiljak, klip kukuruza i na krov se iznosila pogača. Domaćini su tada priređivali gozbu na koji su pozivali majstore, rođake i susede koji su donosili poklone. Otvor na krovu kuće bio je dimnjak, kroz koji izlazi dim iz peći i koji je glavni stub kuće. Kada bi završio gradnju, majstor kroz dimnjak izvuče svrdlo vezano za konopac, da bi odžak vukao dim kao što se svrdalo okreće. Zbog čestih požara knez Miloš Obrenović je naredio da se svaka kuća mora pokriti ćeramidom ili daskom (a ne slamom). Ispod kuće se nalazio podrum – ako je ona bila na padini obično je bio ispod sobe, a kada je kuća na ravnom terenu podrum je ukopan u zemlju. Knez Miloš i njegova braća prvi su u Srbiji imali stakla na prozorima. Pre njegove upotrebe prozori su zatvarani samo drvenim kapcima, kasnije hartijom pendžerušom ili razapetom tankom kožom. Stakla su se nabavljala u inostranstvu a pošto u Srbiji nije bilo ni majstora za njega, u slučaju razbijanja morali su ga slati u drugu državu zbog popravke. U novosagrađenu kuću prvo je ulazio najstariji član porodice, kum ili sveštenik. Useljavanje je vršeno na pun mesec kako bi kuća uvek bila puna (ne i u vreme posta kako bi porodica izbegla siromaštvo). Na kućni prag se bacalo žito za plodnost i prikivala potkovica za sreću. Takođe su se na vrata kačili venci luka za koje se verovalo da štite od veštica. Za kućni prag su vezani i brojni običaji a jedan od najvažnijih jeste i preskakanje nevesete preko istog nakon svadbenog čina. U kuću se potom unose ikone, kandilo, bosilja, hleb, voda, metla, šporet, petao i kolevka.

            Društveni život ukućana odvijao se oko ognjišta oko koga su se okupljali članovi porodice, gde su razgovarali o poslovima, zabavljali se ili spavali. Pored vatre se postavljala i trpeza a na počasnom mestu pored ognjišta (na stolovači) sedeo je samo domaćin ili ugledni gost. Za sto je prvo sedao domaćin a potom ostali članovi porodice, na tronošce, trupce ili su sedeli prekrštenih nogu na podu. Najvažnija hrana je bio hleb koji je najčešće pravljen od ječma, ali i od pšenice i kukuruza. Pored hleba, jeli su se povrće i mlečni proizvodi, dok je meso bilo retko i koristilo se samo u specijalnim prilikama. Spavalo se na podu ali vremenom u svakodnevnu upotrebu ulazi krevet. Prvi kreveti su pravljeni od dasaka, dok su umesto dušeka korišćene slamarice. U Srbiji je prvi moderan krevet napravljen za Anu, ćerku Jevrema Obrenovića, i nalazio se u Šapcu. Za osvetljenje kuće najčešće je korišćena svetlost vatre ili zapaljena cepka luča, uljane lampe, voštane i lojane sveće.

            Porodični posed je bio omeđan kapijom na koju se nije ulazilo bez poziva domaćina i koju je uglavnom čuvao pas. Na njoj je stajao zvekir koji je menjao ručno zvono. U seoskom dvorištu nalazilo se nekoliko objekata:

• Mlekar – dvorišna kućica sagrađena od drveta u kojoj je mleko razlivano u široke drvene posude, da se odvoji kajmak. U mlekaru je pravljen i čuvan sir. U stupama je od mleka pravljen maslac;
• Vajat – brvnara odignuta od zemlje na kamenje postavljeno na uglovima ili panjeve ukopane u zemlju, u kojoj je spavao mladi bračni par. U njemu se nije ložila vatra, nije imao prozor a zapravo jedini nameštaj su bili krevet, sanduci za odeću, police i čiviluci;
• Ambar – zgrada u kojoj je čuvana zrnasta hrana. Građen je od drveta, odignut od zemlje, s podom i pregradama u kojim su čuvane različite vrste žitarica;
• Čardak – mala, visoka drvena kuća. U prizemlju čardaka je ostava, a na spratu prostorija za spavanje. Na sprat se penjalo stepenicama i služio je uglavnom kao gostinjska soba.

 

Vladimir Lukić

dipl. istoričar