Vojska se sastojala iz:

• pešadije – slabije opremljeni i lakše naoružani ratnici;
• konjice – sve značajnije, brojnije i opremljenije.

            Osnova za unutrašnju podelu preuzeta je iz Vizantije. Sve vojne starešine su bile iz redova domaće vlastele:

• desetnik – komanduje najmanjoj jedinicom od 10 vojnika;
• pedesetnik – komanduje jedinicom od 50 vojnika;
• satnik – komanduje jedinicom od 100 vojnika;
• tisućnik – veća formacija od 1000 ljudi.

            Baštinska vojska je činila najveći deo vojnog potencijala. Na poziv vladara vlastela je bila dužna da dođe sa što većim brojem vojnika na ugovoreno mesto. Broj vojnika zavisio je dakle od veličine zemljišnog poseda – baštine, kao i od njegove ekonomske snage. Vlastelin je vojnike oslobađao svega sem novčanog poreza. Birao ih je prema snazi, odanosti, izdržljivosti i hrabrosti, ali je vodio računa da na posedu ostane dovoljan broj ljudi kako proizvodnja ne bi bila ugrožena. Baštinik je bio dužan da svoje ljude (nižu vlastelu – vlastelinčiće, i zavisne seljake – sebre) obuči i opremi za rat. Seljaci su bili najslabije opremljeni i činili su jezgro pešadijskih jedinica, dok je plemstvo služilo u konjici. Borbenu formu su i u mirnodopskim prilikama održavali i jedni i drugi. Seljaci su branili svoje porodice, a na narodnim zabavama su često odmeravali fizičku snagu i veštinu rukovanja oružjem. Vlastela je vojnu veštinu vežbala u lovu, viteškim igrama i dvobojima.

            Pored baštinske postojala je i najamnička vojska. Ona je plaćana gotovim novcem iz vladareve blagajne i služila je prvenstveno kao njegova telesna garda. Njeni pripadnici uglavnom su služili kao konjanici, bili su dobro uvežbani, najbolje naoružani i uvek spremni za ratna dejstva. Njihovo prisustvo bilo je naročito značajno i često presudno tokom dinastičkih ili unutrašnjih nemira. Bili su smešteni uz vladarski dvor ali nemamo pomena o tome da su imali svoje porodice. Slobodno vreme provodili su po krčmama, igrajući razne kockarske igre ili koristeći novac za ženske usluge. U Srbiji se najamnička vojska prvi put pominje početkom XIV veka u vreme kralja Milutina (Kumani, Turci, Tatari, Oseti, vojnici iz Zapadne Evrope i dr). Kako se bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara povećavalo tako se povećavao i broj najamnika u osvajačkim pohodima.

            Značajan činilac u vojsci tokom ratnog pohoda imalo je i prateće ljudstvo – ćelamori. Oni su se bavili logističkom podrškom: nabavka hrane, namirnica, oruđa, rezervnog oružja itd. Dužnost da vladarevoj vojsci obezbede konačište, vodu i hranu imalo je i lokalno stanovništvo, što je za njih predstavljalo veliku i tešku obavezu. Vojsci je bilo zabranjeno da pljačka teritoriju svoje države ali ne i kada pređe na neprijateljsku. Pohod su često pratili i trgovci koji su otkupljivali plen. Lokalno stanovništvo imalo je još dve obaveze vezane za vojna utvrđenja:

• gradozidanije – obnova i izgradnja novih utvrđenja, pošto su jaki zamkovi i gradovi u srednjem veku imali izuzetan značaj i predstavljali garanciju opstanka države;
• gradobljubljenije – čuvanje gradova i drugih utvrđenja u ratim i mirnodopskim uslovima.

            Moralnu snagu na putu ka pobedi davalo je pouzdanje ubožju pomoć. Vojska je na stegovima isticala znak Hristove pobede a uz vojnu opremu su nošeni i simboli lične pobožnosti (krstovi, ikone, ampule sa svetim mirom). Tokom borbi su prizivani sveti ratnici a i vojskovođa nebeskih sila – arhangel Mihailo. Iako je vladar bio neprikosnoveni vođa, odluka o samom ratu donošena je na saboru vlastele i uz blagoslov crkvenih velikodostojnika. Vladar je potom slao pisma u kojima je precizirao mesto i vreme sastanka vojske. Sukobi su uglavnom vođeni tokom letnjih meseci. U slučaju da je vladar sprečen da učestvuje u sukobu, komandu predaje velikom vojvodi. Ispred vojske se nosi vladarev steg a početak borbe označava podizanje zastave. Simbol srednjevekovnog viteštva i najubojitije oružje srednjeg veka bio je mač. Skupi i ukrašeni mačevi (zlatom, srebrom, biserim, poludragim kamenjem) bili su dostupni samo bogatoj vlasteli. Pored mačeva upotrebljavani su i noževi. Za borbu sa malo rastojanja koristili su koplja – kraća, duža i konjička. Za borbu na najvećen rastojanju korišćeni su luk i strela (ponekad i otrovne) i praćke (sa kamenim i metalnim projektilima). Kako bi se odbranili koristili su štitove, razne oklope (za vrat, glavu, grudi, udove), šlemove. Metalni oklopi bili se veooma teški pa su se oblačili neposredno pred samu bitku. Za opsedanje gradova koristili su pokretne drvene tornjeve, „ovnove“ za probivanje, razne bacačke sprave itd. Nakon borbi kupe se ranjenici i pokopavaju mrtvi. Iz poražene vojske zarobljavani su samo zapovednici, dok su ostali ukoliko nisu pružali otpor puštani. Kada bi se pohod završio povoljnim rezultatom, vojnici bi se vraćali sa plenom. Nakon povratka iz ratnog pohoda, ratnik je imao prava tri nedelje da se ne odazove na vojni poziv.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar