Kuće na sprat imale su u prizemnom delu ekonomske prostorije dok su stambene bile na spratu. Kod prizemnih kuća radnje su bile do ulice, a stambene prostorije u unutrašnjosti. Siromašni domovi imali su dve prostorije – sobu i kuhinju, tako da je ceo stambeni prostor bio zajednički. U bogatijim kućama najznačajnija je središnja prostorija (tzv. „velika soba“), najreprezentativnija soba u kući i mesto gde je porodica provodila najveći deo dana. Pojedine kuće imale su pored ove sobe i salon. „Spavalne sobe“ su predstavljale privatni deo porodičnog doma ali su ih preko dana koristili i ostali članovi porodice. Njih su dobijali odrasli sinovi ali su postojale i zasebne devojačke sobe. One su bile visoke i prostrane ali međusobno povezane vratima, što je smanjivalo ličnu privatnost. Kuhinja je i imala važno mesto u porodičnom životu mada se u bogatijim gradskim kućama ona izmešta u prizemlje, pošto je hranu pripremala posluga. Ponegde su su postojale i dve kuhinje – letnja i zimska. Pošto je najveći deo dana bio posvećen radu, nije ni postojala potreba za većim stambenim prostorom, tako da su porodice često iznajmljivale sobu ili čak delove kuće.

            Do velikih promena u iskazivanju raskoši unutrašnjeg prostora dolazi u poznom novom veku, kada se čak i zakonima u potpunosti štiti privatni prostor hrišćanskog stanovništva i dopušta slobodno ponašanje u njemu. Bogatiji Srbi počinju da grade prostranije kuće sa udobnijom unutrašnjosti. Neki od domova dobrostojećih porodica u Habzburškoj monarhiji bili su dobro namešteni, neki skromno, a pojedini prilično siromašno. Količina nameštaja je i dalje bila oskudna u prvoj polovini 18. veka, čak i u bogatijim porodičnim domovima. Ipak, vremenom dolazi do prihvatanja kulture evropskog stanovništva pa nameštaj postaje brojniji i raznovrsniji. U raznim porodičnim testamentima pominju se: stolovi, stolice, fotelje, kreveti, kanbei, paravani, peći, umivaonici, kovčezi, ormari, vitrine, dolapi, police, kutije, zavese, ćilimi, tepisi, ogledala, svećnjaci, senila za sveće, ukrasi od srebra, porcelana, stakla i dr. Jedan od najvažnijih elemenata u opremanju porodičnog doma, koji predstavlja i odraz privatnog standarda porodice jesu grejna tela i kreveti. U seoskim domaćinstvima i dalje se loži samo u jednoj prostoriji (kuhinji) dok se u gradskim pominju peći i kamini u privatnim odajama. Ovo je imalo uticaja i na odnos pojedinačne i grupne privatnosti u porodici. Početkom 18. veka jedna od neophodnih stvari u svakom domu postaje krevet – furnirani, oslikani, s baldahinom ili bez, a krajem istog veka i noćni ormariči pored njega. Važan komad nameštaja bili su kovčezi u kojim su porodice čuvale stvari. Mogli su biti napravljeni tvrdog drveta, furnirani, rezbareni, a za siromašnije i od mekog drveta. Jedna od novina koja je prvo prihvaćena u Habzburškoj monarhiji, a potom i u Kenževini Srbiji, bili su stolovi za ručavanje. Pominju se veliki stolovi namenjeni svečanim prilikama, salonski stolovi na jednu nogu, radni stolovi i dr. Iako je kuhinja bila jedna od najvažnijih prostorija ona nije baš imala naročito reprezentativan izgled. U njima se pominju peći, stolovi, nameštaj za čuvanje posuđa i samo posuđe. Do 18. veka sudovi za pipremanje hrane su od bakra i kalaja i nose turske nazive, dok se kasnije odomaćuju nemački kojima su nazvani svi novi koji ulaze u upotrebu.

            Odabiru nameštaja se poklanjala velika pažnja, pa se nije vodilo računa o kvantitetu nego o njegovom kvalitetu. Morao je da bude lep, ukrašen a često glomazan i težak. On se nije nabavljao za jednu generaciju i veoma retko se menjao (stvari su se prilikom selidbi prenosile u novi dom). Jedan od najvažnijih ukrasa svakog porodičnog doma bila je srebrnina: pribor za jelo, stono posuđe, svećnjaci i dr. Ona je kupovana uglavnom od mađarskih, nemačkih ili ruskih majstora, dok su kod domaćih zlatara naručivani samo predmeti za poklon crkvi i tradicionalan nakit. Ako bi porodica dospela u finansijske nevolje srebrnina se mogla založiti ili prodati, pošto je srebro predstavljalo platežno sredstvo. Posebnu dragocenost predstavljali su porcelanski predmeti koji ulaze u upotrebu početkom 18. veka (otvaranjem prve evropske fabrike porcelana). Predmet kojim je sve veći broj građanskih porodica počeo da ukrašava svoje domove jeste ogledalo. Ono sada postaje sastavni deo života svih onih ljudi koji su vodili računa o svojoj urednosti, dok su posebno velika predstavljala neku vrstu statusnog simbola. Pojavljuju se čak i kod Srba u Osmanskom carstvu, a uvožena su iz Venecije. Važan element svakodnevnog života predstavljali su dnevna svetlost i vazduh, pa se velika pažnja prilikom gradnje kuće posvećivala prozorima. Pored njih se smeštaju i stolovi i stolice a pogled na ulicu postaje spona privatnog i javnog života. Krajem 19. veka gradski stanovi u Beogradu i u većim gradovima provincije se gotovo u potpunosti evropeizuju, mada treba imati na umu da se to uvek odnosi na uzak elitni sloj.

            Sastavni deo doma i njegove privatnosti, ukoliko je to bilo moguće, bili su vrtovi odnosno tzv. „bašte“ (srpki naziv). Po ugledu na turske kuće srpske porodice su i nakon povlačenja Osmanlija svoje domove okruživale zelenilom i cvećem. Stanovništvo iz Habzburške monarhije vrtove je imalo iza kuća a njihova namena je pretežno bila ekonomska – uzgajano je voće i povrće za ishranu porodice. Vrtovi su uglavnom predstavljali prostor ženskih članova porodice koji su ga obrađivali, negovali sa puno pažnje i u njemu provodili slobodno vreme. Postojao je i kult vrta i cveća koji se negovao u literaturi posvećenoj ženama.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar