Dela usmene književnosti kazivana su ili pevana pred većim brojem slušalaca, pa su, u zavisnosti od društva, vremena ili nekih drugih okolnosti, skraćivana ili proširivana. Mada čak ni onda kada je usmena književnost zapisana, njeno stvaranje nije prestajalo. Znamo da su pojedini pisci za svoja književna ostvarenja koristili motive iz narodne književnosti. Ali, s druge strane, bivalo je i obrnuto. Dešavalo se da prilikom prepričavanja neko delo iz pisane, umetničke književnosti, doživi izmeme, pa su tako i na osnovu umetničkih postala i dela narodne književnosti. Postojali su i slučajevi da se u usmenoj književnosti ista pripovetka ili pesma, priča ili peva na dva ili više načina. Naš najpoznatiji sakupljač narodnih umotvorina, Vuk Stefanović Karadžić, zapisao je da su mu razni saradnici davali i po nekoliko skoro istih priča ili pesama koje se ipak razlikuju po nekim pojedinostima. On je zapisao one koje su mu se najviše svidele. Narodna književnost se deli na narodnu poeziju (lirsku, lirsko-epsku i epsku) i na narodnu prozu (basne, bajke, narodne pripovetke, legende, anegdote, poslovice, izreke, pitalice, brzalice):

• Narodne lirske pesme – To su kratke narodne umotvorine u obliku stihova, kojima su pojedinci iskazivali svoje (ili opšte) impresije o nekoj životnoj situaciji, osećanjima, raspoloženjima, željama, idealima. One su se pevale na sedeljkama, mobama, slavama ili svadbama. Mogu se podeliti na: mitološke, religiozno-verske, obredne, običajne, posleničke (pesme o radu), ljubavne, porodične, šaljive i rodoljubive.
• Narodne lirsko-epske pesme – One predstavljaju pesme duže od lirskih, sa vrlo osećajno prestavljenim događajima u kojima postoji glavni junak, sporedni likovi i prilično razvijena radnja. One dakle iskazuju osećanja (kao kod lirike) ali to rade na pripovedački način, baveći se uglavnom ljubalju ili mržnjom porodičnog života. Dele se na balade, romanse i poeme.
• Narodne epske pesme – Ove pesme su prilično duža pesnička dela u kojima se opisuje događaj sa razvijenom fabulom i mnoštvom likova. U srpskom narodu su nastale za vreme turske vladavine i uglavnom se bave borbama za oslobođenje, bojištima ili podvizima istaknutih pojedinaca. Veličaju se pravda, humanost i ljubav. Dele se na devet ciklusa: neistorijski, pretkosovski, kosovski, ciklus o Kraljeviću Marku, pokosovski, hajdučki, uskočki, ciklus o oslobođenju Crne Gore, ciklus o oslobođenju Srbije.
• Basne – To su obično kraće priče u kojima su likovi domaće i divlje životinje, a ponekad i biljke i stvari. U njima se, u stvari, govori o ljudima, njihovim osobinama i odnosima. Zato se svaka životinja ponaša kao neki čovek. Svaka od njih ima neku ljudsku osobinu: lav je ratoboran i često predstavlja vladara; lisica i zmija su lukave i sklone podvalama i prevarama (ali im to ne uspeva uvek); vuk je krvoločan; žaba i zec su plašljivi; medved, konj i vo su snažni, često dobri i mirni, ali ne uvek i dovoljno pametni. U basnama se zapravo govori o odnosu jakih i slabih, lukavih i naivnih, pametnih i glupih, bogatih i siromašnih, dobrih i zlih, ratobornih i miroljubivih.
• Bajke – One predstavljaju najstariji oblik narodne proze. U njima se dešavaju čudesne i neverovatne stvari, a ispunjene su po pravilu borbom dobra i zla. Da bi postigli određeni cilj, dobrim, hrabrim i pravičnim junacima, kad to zasluže, pomažu neobični ljudi, životinje i izmišljena bića – zmajevi, vile, veštice, aždaje, čarobnjaci, čarobni predmeti. Glavni junak mora da savlada razne prepreke da bi na kraju pobedio, za šta je uvek nagrađen, dok je zli protivnik kažnjen.
• Narodne pripovetke – Vuk Karadžić je naše narodne pripovetke podelio na muške i ženske. Za razliku od ženskiih, u koje je svrstao bajke, muške pripovetke su „one u kojima nema čudesa, nego što se pripovijeda rekao bi čovjek da bi zaista moglo biti“. U njima se opisuju zanimljivi događaji iz života. Mada junaci ovih priča ne čine čuda kao u bajkama, njihovi doživljaji i reči se pamte.
• Poslovice – To su sažete misaone izreke, pouke, poruke i saveti o onome što su ljudi iskusili i saznali. Prave poslovice odnose se na opšte životne istine o svetu, čoveku, dobru i zlu, dobročinstvu, izgledu; o smišljenosti, umu, nauci, znanju, veštini, radu, početku i kraju; o slozi, štednji, svojini, bogatstvu, dobiti, siromaštvu, nevolji, novcu, dugu; o lepom, i dragom, ljubavi, želji, istini i laži; pravu, pravdi, sili, zakonu, delu, časti; o sreći, nesreći, vremenu, smrti i o raznom.
• Zagonetke – One su takođe deo usmenog narodnog stvaralaštva. To su govorne igre, pitanja u kojima treba otkriti skriveni odgovor – odgonetku. U zagonetkama-pitalicama postavlja se pitanje, a odgovor je skoro uvek neočekivan, iznenađujući, dvosmislen. Za razliku od poslovica i basni, zagonetke nemaju cilj da nas pouče, savetuju ili nešto pouče. One su igra, zabava i razgovor.

Ovaj vid književnosti, naročito epske narodne pesme, često mogu da posluže i kao istorijski izvor pri rekonstruisanju prošlosti, ali uz veliku opreznost.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar