Potkivač je zanatlija specijalizovan za potkivanje konja i volova. Na selu su poslovi kovača i potkivača obavljani u istoj radionici. Njihov posao je da pomoću eksera pričvrste potkovicu konju (kobili) za kopita ili volu (kravi) za papke, ali da pri tome ne povrede životinju. Za radne konje potkovice su veće i teže, za kasaće tanje, a za galopere sasvim tanke i lake. Posao je i opasan jer se radi sa krupnim i snažnim životinjama. Veruje se da onaj koji nađe potkovicu na putu da će imati sreće, naročito onu se sedam rupa.

Bravarski zanat nastao je u Srbiji u XIX veku. Prvobitni naziv za bravara bio je „šloser“ i nastao je od nemačke reči (schlosser). Njegov posao je da savija i oblikuje metalne predmete, ali i da pravi brave, ključeve, ograde, vrata, prozore i kapije. Tokom rada koristi raznovrsne alate i boravi u prilično teškim uslovima.

Jedan od najstarijih zanata u Srbiji je kazandžijski. Prvi put se na teritoriji Balkanskog poluostrva kazandžije pominju sa dolaskom Osmanlija u XVI veku, da bi ovaj zanat svoj vrhunac dostigao krajem XIX veka. Kazandžije su u svojim radionicama na vatri topili sirovine kao što su bakar, kalaj i nišador. Od dobijenog materijala su uz pomoć brojnog alata (nakovanj, meh za duvanje vatre, čekići, kazandžijska klešta, turpije i makaze) proizvodili razne predmete: kazane, kotlove, đugume, ibrike, tepsije, bakrače, džezve i dr. Najpoznatije srpske kazandžije bile su iz Vranja, Leskovca i Knjaževca.

Livac zvona bavio se izradom raznih vrsta zvona od bakra. Najpoznatija su bila crkvema zvona ali su postojala i mornarska, ručna zvona, kućna zvona, školska zvona. Najveće zvono na svetu izliveno je 1735. godine i teško je oko 200t, a nalazi se u moskovskom Kremlju. Kod nas se najveće zvono nalazi u Čurugu i teško je nešto više od 5t.

Zanat nešto novijeg perioda je limarski. Limar proizvodi ili popravlja predmete od lima (ograde, oluke, posuđe). Za oblikovanje lima koriste se makaze neobičnih naziva – figušare, lokušare, leve makaze, desne makaze, kružne makaze. Isečeni delovi lima sastavljaju se lemljenjem. 

Zlatar je zanatlija koji izrađuje (ili prepravlja) rukotvorine od srebra i zlata (i drugih plemenitih metala), predmete za svakodnevnu upotrebu, ukrasne predmete i raznovrsan nakit. Iz njegove radionice izlaze prstenje, burme, minđuše, šnale, broševi, ogrlice, narukvice itd. Zlatari često na svojim predmetima graviraju slova ili crteže po želji kupca, a bave se i pozlatom nekih drugih predmeta. U njihovim radnjama se vrši i otkup starog ili polomljenog nakita.

Obradom kože i izradom raznovrsnih predmeta su su bavili sarači. Prvi proizvodi bili su delovi konjske opreme i to naročito sedla (kao i kajasevi i opasači). Kako su potrebe za konjskom opremom umanjene počeli su da proizvode i druge predmete: bisage, putničke torbe, futrole, novčanike, a u novije vreme i fudbalske lopte. Pripremu (kože) za ove majstore obavljale su posebne zanatlije – tabaci.

Jedan od najstarijih zanata na svetu jeste stolarski. Korene ima još u starom Egiptu a u Evropi je usavršen u srednjem veku. Stolar je zanatlija koji se bavi izradom i popravku raznovrsnih predmeta od drveta.

Kolar je bio zanatlija koji je izrađivao kola od drveta, točkove za kola i druge delove (rezervne). Ovaj zanat je bio podjednako zastupljen u gradu i u selu, ali se duže zadržao na selu gde je zaprežni prevoz duže bio glavna vrsta saobraćaja.

Bačvari su majstori koji proizvode burad, bačve i kace – posude u kojima se drži rakija, vino, rum, pivo ali i hrana kao što je sir, kajmak, kupus i turšija. Za izradu ovih predmeta koristi se bagremovo drvo ili dudovo, ali je ipak hrastovo najcenjenije. Drvo se steže metalnim oburučima a na sredini se nalazi otvor (za ispuštanje tečnosti) sa čepom. Uglavnom se odlaže u podrumima zbog stalne temperature. Drugi naziv za bačvara je pinter.

Metlari proizvode metle za seoska i gradska domaćinstva, koje se koriste za čišćenje i spremanje uglavnom otvorenog prostora. Proizvode se od grančica breze, pirinča ili sirka vezanih u snop. Postojalo je narodno verovanje da metla štiti od zla, da deca ne rastu ako se tuku metlom i da noću veštice jašu metle umesto konja.

Početkom XX veka u Srbiji dolazi do uspona korparskog zanata. Materijal koji korpari koriste je crvena vrba koja ima gipke i savitljive grane. Ona se kosi u kasnu jesen, donosi se kući a potom se kuva, ljušti i suši. Nakon toga nastupa proces pletenja. Korpar koristi čekić, klešta, makaze i nož. Od pripremljenog pruća nastaju poslužavnici, stočići, stolice, ljuljaške, kreveci za bebe, koferi, police, korpe itd. Ovi predmeti su ekološki prizvod jer su napravljeni od čistog prirodnog materijala.

Majstor koji izrađuje asure zove se asurdžija. Asure su prostirke koje se prave od barske biljke rogoza (ševar). Kako bi imali najbolji moguć pristup materijalu majstori su svoje radionice (ali i kuće) podizali pored močvara. One se koriste kao prostirke u kući, zavese za sunce a kasnije se upotrebljavaju i za plažu. Prave se u različitim veličinama, debljinama, sa šarama ili bez. Čuvene su bile četvorne asure koje su u kućama stavljane na počasno mesto.

Jedan od zanata koji je danas gotov u potpunosti nestao je užarski. Nekada je užar svoj proizvod pravio od prirodnih materijala, konoplje i kudelje, zbog čega su sva bila sivkasta i jednaka. Užad su prodavali uglavnom stočarima, ljudima koji su držali konje, ali su ih ljudi kupovali i za svakodnevne poslove u domaćinstvu.

Jedno od takođe veoma starih zanimanja jeste voskar. Smatra se da su sveće otkrivene pre oko 5000 godina na prostoru Starog istoka, mada su se tada pravile od trske, konoplje ili sena, koje je bilo natopljeno smolom ili mašću. Sveće koje su u Srbiji bile u upotrebi pravile su se od voska ili neke druge masne materije, kroz koga je provučen fitilj. Sveće se koriste za osvetljenje ali i za ceremonijalne svrhe.

Grnčari su majstori koji od posebne vrste zemlje prave posude raznih dilmenzija i namene. Zemlja se mesi gaženjem, nakon čega se oblikuje posuda (po želji ukrašena raznim motivima) koja se zatim peče na ognjištu ili u pećima. Najrasprostranjenija posuda tzv. crepulja, služila je za pečenje hleba na ognjištu. Pre pečenja prvog hleba običaj je bio da se stavi ptičije perce, da crepulja bude lakša.

Vladimir Lukić

dipl. istoričar