Park dvorca u Hajdučici je jedan od najočuvanijih predstavnika vrtne umetnosti 19. veka na teritoriji Srbije. Tipičan je primer mešovitog stila koji je dominirao u vrtnoj arhitekturi toga vremena, nastalog kombinovanjem elemenata francuskog (arhitektonskog) i engleskog (pejzažnog) stila. Deo parka oko zgrade dvorca bio je uređen u klasičnom stilu, sa bogatim parterima oivičenim bordurama od niskog rezanog šimšira (Buxus sempervirens L.). Veći deo parka, koji je okruživao klasično rešen parterni deo, bio je uređen u pejzažnom stilu sa veštačkim jezerom u jugoistočnom delu. Vodene površine u parkovima su bitno obeležje stila i vremena u kom su projektovani.

Vrednost parka predstavlja i prisustvo vrednih primeraka očuvane dendroflore znatne starosti i impozantnih dimenzija, a takođe park sadrži i nekoliko vrsta koje su retke za ovo podneblje. Park je podignut na temeljima sastojina autohtonih šuma čiji su lepi predstavnici bili ukomponovani u sastav parka. Posebnu pažnju privlače gorostasna stabla hrasta lužnjaka (Quercus pedunculata Ehrh.), prisutna u svim delovima parka. Od starih stabala, preostalih iz vremena podizanja parka, tu su još stablo bele topole (Populus alba L.) i stablo crnog oraha (Juglans nigra) velikih dimenzija, impozantni primerci crnog jasena (Fraxinus ornus L.), javora (Acer pseudoplatanus L.), klena (Acer campestre L.), srebrnolisne lipe (Tilia argentea Desf.), pajavca (Acer negundo L.), mleča (Acer platanoides L.), mečje leske (Corylus colurna L.), maklure (Maclura aurantiaca Nutt.), crnog bora (Pinus nigra Arn.), sofore (Sophora japonica L.) i jedno stablo ginka (Ginko biloba L.).